Ispovest jedne žene ili jedan dan..

M"Mi smo rođeni da volimo. Može čak da se kaže da smo mašine za ljubav. Mi istinski postojimo tek kada  ljubav dajemo."

''Taj dan je sebi odredio sudbinu,tek onako,sam sebi dao oblik, lice uramljene slike,kao večiti svedok prkosni u vremenu, okačen na jednom zidu unutar mene, u grudima, gde blještavilo neko čudno beskrajno isijava i prosipa svoj trag, trag tuge i sreće u isti mah...

Svi ti vrtlozi i siline olujnih vetrova pomešani, podstrekavani i izazvani čudnom životnom igrarijom,imali su jedan jedini zadatak, da donesu nemir, posade ga u toj bašti čuvanoj u tišini i kao valjkom pređu preko sveg cveća zasađenog. Razum ga zaštititi neće jer nemoćna je i krhka volja pred naletom takve sile..negde se to i ljubav zove...''

Nervozno je cupkao,gledajući čas u telefon,čas bi dolazio do balkona naglo otvarajući vrata terase ne bi li je ispred ulaza ugledao. Razmišljao je o susretu, tako dugo iščekivanom.. I plašio se istovremeno misleći i na to kako je njoj, znao je da se ovako nešto desi jednom u životu i to mu je dodatno ozbiljno rušilo sve što je zamislio kako bi to trebalo da izgleda. Jednostavno izgubljen.. Uzdao se u svoju spontanost koja mu je mnogo puta do sada u nekim drugim raznim prilikama priređivala čarobne trenutke u kojima se odlično snalazio...

Poruka na telefonu ''....dole sam..'' Zove drhtavim nekim pokretima, nervoza jača nego ikada.. ''Hej! Dođi gore.. 3. sprat pravo od stepeništa.'' 

I tih nekoliko minuta dok se pela uz stubište kao večnost, računao da je 2 minuta dovoljno,ma prošlo je i pet..ko zna..on ne zna sigurno..a onda se otvaraju vrata i ona je tu i on ne skidajući pogled sa njenog lica žurno zatvara vrata okreće joj se i staje nasuprot nje..gledaju se..i ti pogledi kroz dubine plavog i crnog govorili su o treptaju dveju duša zastalih u vremenu na ovom mestu, kao odraz u ogledalu, kao nepomična slika.. Ćutke bez najave ruke krenuše jedna ka drugoj..a onda se zagrljaj sklopi oko njih kao magla koja guta .. ti trenuci bliskosti u drhtaju tela koja ne dadoše ništa drugo no samo ono što je život sa sobom doneo, u tom času ispisaše ljubav.. Dugo su stajali na sredini sobe, na sredini sveta, kao jedno, on i ona...zauvek..

Svakome od nas..

Dan ima svoj smiraj, tada počinje moj nemir. I noć je njegova kraljica, ja sam samo ukras od lovora u njenoj kosi.

Ni misli ne mogu tako brzo da me nose, a posebno ne mogu noge, koliko ja želim da pobegnem, od mnogih i od mnogo toga.

Prazna noć kao bunar koji presuši, i nijedna ga kiša povratiti ne može, te su podzemne vode nestale u pukotinama koje su godinama stvarane..

Slatkoća očinje vodice do grudi uvek prenese dovoljno dobar rastvor za vezivanje tog praha stene i kamena, na srce što se prisloni da vuče..

Kroz prozor mi se kezi tmurno jutro i zajedljivo zove tamo gde moram, a ulice prokisle mi podmetnulo, duhovi nekih davnih dana zaposedaju kule...

Ulica odzvanja smehom posejanim, sačuvanim davnim šetnjama kada je sramežljivi stisak ruke,moje jače i slabije tvoje, krasila ljubav..

Samo ovaj moj svet, ničega i svega, jedini me nije izneverio. Kako da ga ne želim uništiti...kako da ga istovremeno ne volim...

Ti neki, koji nam lako raskopčaju osećanja, pa se dugmići glasno vrišteći, raspu na sve strane. (Maja)

Jednom stranom širokog stabla na šetalištu bili smo zaklonjeni,ja leđima na njega naslonjen a ti licem na moj grudi.Tako nas je zima grejala..

Retko, skoro nikad, taj kome svojom ''gorčinom'' darujemo život, nas i ne upozna..a ako nas i sretne, nemoguć smo dvojac.

Neispunjene noći , dani i jutra, apsolutno su proporcionalni količini kajanja i tuge u danima kada pozornicu okupiraju sećanja #život

Tokom noći i rano izjutra njena glad bi i mene pojela, nahranim je muzikom i lepotom.. Ona skoro uvek ište još.. #tuga

 ‏

Jesen je kad su ljudi nervozni i žure, a mi se grlimo ispod kišobrana dok dete u kolima crta srce na prozoru posvećeno nama.( ‏@noelia_etoile)

Najlepše, najdublje i najnežnije, nikada slovima nećemo uspeti da dotaknemo. To se nekim drugim slovima, glasovima, znacima piše. (Maja)

Memljivo sećanje ostavi gorak ukus u plućima, ni daha ni vriska, smao muk, kao noć kad ćuti a dželat je okrutni..

meni svaka noć ista...i nigde takve noći nema, toliko lepote i ružnoga u isti mah.. :)

Onaj dan, tamo na kiši preko raskvašenih šina, dok smo prugom koračali, kao kasapin, pangluje me i odvaja meso od kostiju,taj kišni dan...

Život je mizerija od vremena u kojoj pokušavam da od pepela stvorim palatu,bez projekta,bez materijala,samo onim što imam, a nemam ništa..

Život nije čovek nit je priroda, a opet mi uzme,što volim,što želim, a ja kao 3,14čka promrmljam sebi u bradu i nastavim dalje.. #smrtnik

Ona i ja smo voleli ☼i ♒,ali je jednog dana tmurni ☁ kao ✂ presekao ♥, i ona ode da pravi ☃a ja ostadoh sam kao ♞ #život

Uzalud joj sve te đinđuve,lepljive svile erotike pune,isprazna je likom svojim i dodirom,okrutna i hladna,a kako i ne bi kad jesen je. #noć

Jutrom samo zgarišta su svedoci plamena lažnog i lažnoga sjaja,te tame što mami i drhtaj izaziva,taj bledi odsjaj nad maglovitim krovovima..

Gluvonema noć dala je bezbroj puta najjači vrisak..

Borovim se granama provlači jauk vetra nalik onoj pesmi koja mi kroz pluća odskoči u misli i sve pretvori u vodu,na oči što izađe...

Isprati mi sećanja niz padinu, noći čarobna, i ne guraj, sama neka kotrljaju..do kamena negde dole, staće da ostanu.. #noć

Grozd si plavi jesenjim bojama išaran,koji se s grane drveta što te je stvorilo, sramežljivo smeška i ljubav daruje.. http://sphotos-c.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc7/581519_447467911957424_564003613_n.jpg …