Što ne kažeš šta te muči

Vidi, ne bih da davim mnogo pričom ali znaš onaj momenat kad ti gori pod nogama i treba ti dokument, odnosno papir da bi rešio neki problem..e to ti je meni trebalo te se uputim u mesnu zajednicu jer rekoše mi da oni to daju očas posla i rešena stvar..

Dođem tamo rano, pet minuta pre nego počnu da rade jer kakav bih ja savestan i odgovoran građanin bio da ne ispoštujem disciplinu.. E, tu me ne hodniku izašavši iz neke kancelarije srete jedan gospodin, kasnije saznadoh da je to izvesni Mrgudić, te mi reče da sačekam malo jer sam baš poranio i nisu upalili sistem..da, imaju sistem.. Nakon pola sata, presela im kafa, uđem unutra kucajući onako na mahove ne bi li me čuli, kad unutra gospođa Peemesić, koja mi odmah dade do znanja da ubrzam jer imaju neki sastanak pa pošto baci oko na moj zahtev pogleda me kao krava mrtvo tele i uz najmrzovoljniji pogled koji sam ikada video dodade glason usnule bolesne kokoške da ja moram do opštine i da će mi oni rešiti problem jerbo mesna nije nadležna.. Lažu me ljudi ko je nadležan vidiš.. Ok, skoknem do Opštine, tamo sistem, nov, neki sto u hodniku, nađeš svoju želju, pritisneš dugme i izađe papir na kome piše koliko čekaš, na koji šalter ideš..ma ludilo.. Dođe red na mene priđem, kaže gospodin Međunogović ljubazno: 'Izvolite?' Kažem o čemu se radi...a on me uputi na sprat u kancelariju broj taj i taj kod izvesnog Lelemudića.. Tamo me isto čovek ljubazno primi ali reče da on nije taj koji izdaje ta uverenja nego da se u drugu kacelariju javim nekom Mlatikurčoviću koji menja onoga nadležnog dok je na godišnjem..a onaj onda posla kod Licemerovića, onaj me prosledi dalje kod Dokondžića, a onda Lopović, Korupcić, Plavušanovićka, Jebivetrić, Svirokurcović... Nego, imaš li ti nekoga da znaš da može da mi reši ovaj problem?

Tako ti je to Srbadijo

Kako napisati bilo šta a ne uvrediti i ne naljutiti i nedaj Bože povrediti nekoga, o tome sam razmišljao pre početka ovih redova, a posebno kako ostati ono što jesi i ne porušiti ono svoje, zbog čega si spreman da se boriš do kapi krvi. Pa, ovako nekako to ide: 

Neki dan na svom tviter profilu napišem kako nam je nakon 2. svetskog rata mir podario obnovu zemlje i brigu o uređenju države i u tom smo periodu imali ekspanziju života u nekim godinama kako se udaljavalo od tog nesrećnog rata, pa nam roditelji obezbediše krovove nad glavom, koliko toliko pristojan život i detinjstva, kako je ko mogao i znao sebi da priušti, i sve to lepih 57 godina, a onda opet taj nesrećni suludi rat na toj divnoj zemlji jelte, koja nije bila dovoljno natopljena krvlju, i pet godina krvoprolića, nesreće,tuge i svega što nosi jedno ludilo sa sobom, opet spaljeni domovi, ugasla ognjišta, nestali ljudi i humke sa obeležjima... ajd' dobro, sada smo za samo četiri godine  obnovili sve i izgradilo se da bi se obezbedio neki nastavak života, i nije više ništa bilo normalno niti će, i da vidiš muke eto ti '99. godine opet porušenih mostova, kuća, bolnica, opet gubljenje života, pucnji, trošenje i uništavanje ljudi, prirodnih i svih drugih resursa koji se mogu uništiti. Dobro. Prošlo je i to. Gde smo? Ne mogu a da ne svrstam sebe u onaj deo neke moje zamišljene populacije ljudske vrste koja živi u ovim predelima, koja ne pripada nikakvom skupu, savezu, mišljenju, koji je centralizovan, usmeren i jednim pravcem barata, nego se nekako uvek izvlačim na jedno svoje brdo, odakle posmatram sve kao na dlanu, i ne vodeći se ničijim mišljenjem posmatram stvari koliko god je to moguće neutralno, realno, što bi se reklo, onako, za opšte dobro. Gledajući tako sa tog mog brda, u opisu mog vidokruga koristići stare narodne izreke kako bih sliku približio svima, vidim sledeće:

Na ovim smo prostorima svi još uvek složni kao rogovi u vreći, i gledajući kako drugi napredni nešto rade, nismo ništa drugo nego žaba koja je digla nogu jer je videla da se konji potkivaju, sve što se radi radi se uz onu staru dobru da  drži bure vodu dok majstori odu, i nikom ništa, idemo dalje; kako stvari stoje, svi nam bivši prijatelji jesu gori od neprijatelja, ali mi ih i dalje volimo, naše srce i njegova ljubav ne poznaje granice samouništenja; uporno se ne pridržavamo one da ako neće zlo od nas,trebamo bežati mi od njega, ne ne,ne bi mi to nikako; generalno smo kao dobar i budala a braća, to smo. Na svakom se koraku biseri pred svinje prosipaju, a to kao što znamo nikako ne priliči. Gledam kako nam kapu kroje sve neki bogati koje je teško darivati, i uvek su siti pa ih ne možemo ni počastiti, mi, beda. Mogao bih ovako do beskraja prenositi svoje vidike, sve crnji od crnjega, i ne znam da li bi se uopšte primetilo da nisam stavio u 'vrstu' ništa o poštenju, niti onu da  ko laže taj i krade,  i ono da su  u laži kratke noge,  to ne treba, to se ovde ne koristi, bespotrebno je. Ovde je samo lipši magare do zelene trave, ne čuvamo se onih što staviše obraz pod opanak, niti onih što kroz smeh ujedaju. Ništa nismo naučili, i nikad nećemo. I kao što je lako zdravome da bolesnog savetuje, tako se taj Boga ne boji niti se ljudi stidi, beži od njega, ja bežim. Tu na tom proplanku nagledah se. Srbadijo.