Što ne kažeš šta te muči

Vidi, ne bih da davim mnogo pričom ali znaš onaj momenat kad ti gori pod nogama i treba ti dokument, odnosno papir da bi rešio neki problem..e to ti je meni trebalo te se uputim u mesnu zajednicu jer rekoše mi da oni to daju očas posla i rešena stvar..

Dođem tamo rano, pet minuta pre nego počnu da rade jer kakav bih ja savestan i odgovoran građanin bio da ne ispoštujem disciplinu.. E, tu me ne hodniku izašavši iz neke kancelarije srete jedan gospodin, kasnije saznadoh da je to izvesni Mrgudić, te mi reče da sačekam malo jer sam baš poranio i nisu upalili sistem..da, imaju sistem.. Nakon pola sata, presela im kafa, uđem unutra kucajući onako na mahove ne bi li me čuli, kad unutra gospođa Peemesić, koja mi odmah dade do znanja da ubrzam jer imaju neki sastanak pa pošto baci oko na moj zahtev pogleda me kao krava mrtvo tele i uz najmrzovoljniji pogled koji sam ikada video dodade glason usnule bolesne kokoške da ja moram do opštine i da će mi oni rešiti problem jerbo mesna nije nadležna.. Lažu me ljudi ko je nadležan vidiš.. Ok, skoknem do Opštine, tamo sistem, nov, neki sto u hodniku, nađeš svoju želju, pritisneš dugme i izađe papir na kome piše koliko čekaš, na koji šalter ideš..ma ludilo.. Dođe red na mene priđem, kaže gospodin Međunogović ljubazno: 'Izvolite?' Kažem o čemu se radi...a on me uputi na sprat u kancelariju broj taj i taj kod izvesnog Lelemudića.. Tamo me isto čovek ljubazno primi ali reče da on nije taj koji izdaje ta uverenja nego da se u drugu kacelariju javim nekom Mlatikurčoviću koji menja onoga nadležnog dok je na godišnjem..a onaj onda posla kod Licemerovića, onaj me prosledi dalje kod Dokondžića, a onda Lopović, Korupcić, Plavušanovićka, Jebivetrić, Svirokurcović... Nego, imaš li ti nekoga da znaš da može da mi reši ovaj problem?

Tako ti je to Srbadijo

Kako napisati bilo šta a ne uvrediti i ne naljutiti i nedaj Bože povrediti nekoga, o tome sam razmišljao pre početka ovih redova, a posebno kako ostati ono što jesi i ne porušiti ono svoje, zbog čega si spreman da se boriš do kapi krvi. Pa, ovako nekako to ide: 

Neki dan na svom tviter profilu napišem kako nam je nakon 2. svetskog rata mir podario obnovu zemlje i brigu o uređenju države i u tom smo periodu imali ekspanziju života u nekim godinama kako se udaljavalo od tog nesrećnog rata, pa nam roditelji obezbediše krovove nad glavom, koliko toliko pristojan život i detinjstva, kako je ko mogao i znao sebi da priušti, i sve to lepih 57 godina, a onda opet taj nesrećni suludi rat na toj divnoj zemlji jelte, koja nije bila dovoljno natopljena krvlju, i pet godina krvoprolića, nesreće,tuge i svega što nosi jedno ludilo sa sobom, opet spaljeni domovi, ugasla ognjišta, nestali ljudi i humke sa obeležjima... ajd' dobro, sada smo za samo četiri godine  obnovili sve i izgradilo se da bi se obezbedio neki nastavak života, i nije više ništa bilo normalno niti će, i da vidiš muke eto ti '99. godine opet porušenih mostova, kuća, bolnica, opet gubljenje života, pucnji, trošenje i uništavanje ljudi, prirodnih i svih drugih resursa koji se mogu uništiti. Dobro. Prošlo je i to. Gde smo? Ne mogu a da ne svrstam sebe u onaj deo neke moje zamišljene populacije ljudske vrste koja živi u ovim predelima, koja ne pripada nikakvom skupu, savezu, mišljenju, koji je centralizovan, usmeren i jednim pravcem barata, nego se nekako uvek izvlačim na jedno svoje brdo, odakle posmatram sve kao na dlanu, i ne vodeći se ničijim mišljenjem posmatram stvari koliko god je to moguće neutralno, realno, što bi se reklo, onako, za opšte dobro. Gledajući tako sa tog mog brda, u opisu mog vidokruga koristići stare narodne izreke kako bih sliku približio svima, vidim sledeće:

Na ovim smo prostorima svi još uvek složni kao rogovi u vreći, i gledajući kako drugi napredni nešto rade, nismo ništa drugo nego žaba koja je digla nogu jer je videla da se konji potkivaju, sve što se radi radi se uz onu staru dobru da  drži bure vodu dok majstori odu, i nikom ništa, idemo dalje; kako stvari stoje, svi nam bivši prijatelji jesu gori od neprijatelja, ali mi ih i dalje volimo, naše srce i njegova ljubav ne poznaje granice samouništenja; uporno se ne pridržavamo one da ako neće zlo od nas,trebamo bežati mi od njega, ne ne,ne bi mi to nikako; generalno smo kao dobar i budala a braća, to smo. Na svakom se koraku biseri pred svinje prosipaju, a to kao što znamo nikako ne priliči. Gledam kako nam kapu kroje sve neki bogati koje je teško darivati, i uvek su siti pa ih ne možemo ni počastiti, mi, beda. Mogao bih ovako do beskraja prenositi svoje vidike, sve crnji od crnjega, i ne znam da li bi se uopšte primetilo da nisam stavio u 'vrstu' ništa o poštenju, niti onu da  ko laže taj i krade,  i ono da su  u laži kratke noge,  to ne treba, to se ovde ne koristi, bespotrebno je. Ovde je samo lipši magare do zelene trave, ne čuvamo se onih što staviše obraz pod opanak, niti onih što kroz smeh ujedaju. Ništa nismo naučili, i nikad nećemo. I kao što je lako zdravome da bolesnog savetuje, tako se taj Boga ne boji niti se ljudi stidi, beži od njega, ja bežim. Tu na tom proplanku nagledah se. Srbadijo.

Ispovest jedne žene ili jedan dan..

M"Mi smo rođeni da volimo. Može čak da se kaže da smo mašine za ljubav. Mi istinski postojimo tek kada  ljubav dajemo."

''Taj dan je sebi odredio sudbinu,tek onako,sam sebi dao oblik, lice uramljene slike,kao večiti svedok prkosni u vremenu, okačen na jednom zidu unutar mene, u grudima, gde blještavilo neko čudno beskrajno isijava i prosipa svoj trag, trag tuge i sreće u isti mah...

Svi ti vrtlozi i siline olujnih vetrova pomešani, podstrekavani i izazvani čudnom životnom igrarijom,imali su jedan jedini zadatak, da donesu nemir, posade ga u toj bašti čuvanoj u tišini i kao valjkom pređu preko sveg cveća zasađenog. Razum ga zaštititi neće jer nemoćna je i krhka volja pred naletom takve sile..negde se to i ljubav zove...''

Nervozno je cupkao,gledajući čas u telefon,čas bi dolazio do balkona naglo otvarajući vrata terase ne bi li je ispred ulaza ugledao. Razmišljao je o susretu, tako dugo iščekivanom.. I plašio se istovremeno misleći i na to kako je njoj, znao je da se ovako nešto desi jednom u životu i to mu je dodatno ozbiljno rušilo sve što je zamislio kako bi to trebalo da izgleda. Jednostavno izgubljen.. Uzdao se u svoju spontanost koja mu je mnogo puta do sada u nekim drugim raznim prilikama priređivala čarobne trenutke u kojima se odlično snalazio...

Poruka na telefonu ''....dole sam..'' Zove drhtavim nekim pokretima, nervoza jača nego ikada.. ''Hej! Dođi gore.. 3. sprat pravo od stepeništa.'' 

I tih nekoliko minuta dok se pela uz stubište kao večnost, računao da je 2 minuta dovoljno,ma prošlo je i pet..ko zna..on ne zna sigurno..a onda se otvaraju vrata i ona je tu i on ne skidajući pogled sa njenog lica žurno zatvara vrata okreće joj se i staje nasuprot nje..gledaju se..i ti pogledi kroz dubine plavog i crnog govorili su o treptaju dveju duša zastalih u vremenu na ovom mestu, kao odraz u ogledalu, kao nepomična slika.. Ćutke bez najave ruke krenuše jedna ka drugoj..a onda se zagrljaj sklopi oko njih kao magla koja guta .. ti trenuci bliskosti u drhtaju tela koja ne dadoše ništa drugo no samo ono što je život sa sobom doneo, u tom času ispisaše ljubav.. Dugo su stajali na sredini sobe, na sredini sveta, kao jedno, on i ona...zauvek..

Svakome od nas..

Dan ima svoj smiraj, tada počinje moj nemir. I noć je njegova kraljica, ja sam samo ukras od lovora u njenoj kosi.

Ni misli ne mogu tako brzo da me nose, a posebno ne mogu noge, koliko ja želim da pobegnem, od mnogih i od mnogo toga.

Prazna noć kao bunar koji presuši, i nijedna ga kiša povratiti ne može, te su podzemne vode nestale u pukotinama koje su godinama stvarane..

Slatkoća očinje vodice do grudi uvek prenese dovoljno dobar rastvor za vezivanje tog praha stene i kamena, na srce što se prisloni da vuče..

Kroz prozor mi se kezi tmurno jutro i zajedljivo zove tamo gde moram, a ulice prokisle mi podmetnulo, duhovi nekih davnih dana zaposedaju kule...

Ulica odzvanja smehom posejanim, sačuvanim davnim šetnjama kada je sramežljivi stisak ruke,moje jače i slabije tvoje, krasila ljubav..

Samo ovaj moj svet, ničega i svega, jedini me nije izneverio. Kako da ga ne želim uništiti...kako da ga istovremeno ne volim...

Ti neki, koji nam lako raskopčaju osećanja, pa se dugmići glasno vrišteći, raspu na sve strane. (Maja)

Jednom stranom širokog stabla na šetalištu bili smo zaklonjeni,ja leđima na njega naslonjen a ti licem na moj grudi.Tako nas je zima grejala..

Retko, skoro nikad, taj kome svojom ''gorčinom'' darujemo život, nas i ne upozna..a ako nas i sretne, nemoguć smo dvojac.

Neispunjene noći , dani i jutra, apsolutno su proporcionalni količini kajanja i tuge u danima kada pozornicu okupiraju sećanja #život

Tokom noći i rano izjutra njena glad bi i mene pojela, nahranim je muzikom i lepotom.. Ona skoro uvek ište još.. #tuga

 ‏

Jesen je kad su ljudi nervozni i žure, a mi se grlimo ispod kišobrana dok dete u kolima crta srce na prozoru posvećeno nama.( ‏@noelia_etoile)

Najlepše, najdublje i najnežnije, nikada slovima nećemo uspeti da dotaknemo. To se nekim drugim slovima, glasovima, znacima piše. (Maja)

Memljivo sećanje ostavi gorak ukus u plućima, ni daha ni vriska, smao muk, kao noć kad ćuti a dželat je okrutni..

meni svaka noć ista...i nigde takve noći nema, toliko lepote i ružnoga u isti mah.. :)

Onaj dan, tamo na kiši preko raskvašenih šina, dok smo prugom koračali, kao kasapin, pangluje me i odvaja meso od kostiju,taj kišni dan...

Život je mizerija od vremena u kojoj pokušavam da od pepela stvorim palatu,bez projekta,bez materijala,samo onim što imam, a nemam ništa..

Život nije čovek nit je priroda, a opet mi uzme,što volim,što želim, a ja kao 3,14čka promrmljam sebi u bradu i nastavim dalje.. #smrtnik

Ona i ja smo voleli ☼i ♒,ali je jednog dana tmurni ☁ kao ✂ presekao ♥, i ona ode da pravi ☃a ja ostadoh sam kao ♞ #život

Uzalud joj sve te đinđuve,lepljive svile erotike pune,isprazna je likom svojim i dodirom,okrutna i hladna,a kako i ne bi kad jesen je. #noć

Jutrom samo zgarišta su svedoci plamena lažnog i lažnoga sjaja,te tame što mami i drhtaj izaziva,taj bledi odsjaj nad maglovitim krovovima..

Gluvonema noć dala je bezbroj puta najjači vrisak..

Borovim se granama provlači jauk vetra nalik onoj pesmi koja mi kroz pluća odskoči u misli i sve pretvori u vodu,na oči što izađe...

Isprati mi sećanja niz padinu, noći čarobna, i ne guraj, sama neka kotrljaju..do kamena negde dole, staće da ostanu.. #noć

Grozd si plavi jesenjim bojama išaran,koji se s grane drveta što te je stvorilo, sramežljivo smeška i ljubav daruje.. http://sphotos-c.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc7/581519_447467911957424_564003613_n.jpg …